U jednom od naših ranijih članaka (ovde) bavili smo se pitanjem da li važenje klauzula zabrane konkurencije u radnim odnosima može prestati na osnovu jednostranog akta poslodavca.

U tom smislu, razmatrali smo presudu Apelacionog suda u Beogradu posl. broj Gž1 1900/20 od 19.03.2021. godine, koja predstavlja bitan zaokret u sudskoj praksi i u kojoj je sud zauzeo stav da poslodavac koji je rešenjem o prestanku radnog odnosa zaposlenog oslobodio obaveze poštovanja klauzule zabrane konkurencije, koja je ustanovlјena Ugovorom o radu, nije dužan da zaposlenom isplati naknadu koja je ugovorena u vezi sa obavezom poštovanja navedene klauzule.

Prethodno je u praksi sudova bio zastupljen stav da se ova klauzula reguliše ugovorom o radu i da sve izmene, a naročito u pogledu prestanka važenja klauzule, moraju biti izraz saglasnih volja ugovornih strana, poslodavca i zaposlenog. Navedenom presudom ovakav stav je potpuno izmenjen.

Ova praksa Apelacionog suda sada dobija na posebnom značaju budući da je ovakav sudski stav potvrđen i od strane najviše sudske instance, Vrhovnog suda Srbije (“VSS”) u presudi posl. br. Rev2 1330/22 od 28.02.2024. godine:

Ugovorena klauzula zabrane konkurencije ostaje bez dejstva kada se poslodavac pisanim putem – rešenjem o prestanku radnog odnosa, saglasi sa oslobađanjem zaposlenog od obaveze da obavlja poslove koji su obuhvaćeni predmetnom klauzulom.

Činjenično stanje

Zaposleni je zasnovao radni odnos kod poslodavca na određeno vreme, a kojim je ugovorena klauzula zabrane konkurencije, kako za period trajanja radnog odnosa tako i za period nakon prestanka radnog odnosa i to u maksimalnom zakonskom periodu od 24 meseca, uz isplatu naknade, kako je utvrđeno ugovorom o radu.

Zaposlenom je prestao radni odnos na osnovu rešenja poslodavca, u kojem je navedeno da poslodavac oslobađa zaposlenog obaveze poštovanja klauzule zabrane konkurencije za period od 24 meseca nakon prestanka radnog odnosa, a koja je ugovorena ugovorom o radu, te da zaposleni nema pravo na naknadu iz ugovora o radu po ovom osnovu.

Zaposleni je nakon prestanka radnog odnosa poštovao je klauzulu zabrane konkurencije, a poslodavac mu nije isplatio zaposlenom ugovorenu naknadu za poštovanje ove klauzule.

Stav VSS 

U ovom slučaju, VSS je zauzeo stav da je zabrana konkurencije fakultativna ustanova koja se ugovara, tako da se poslovi obuhvaćeni klauzulom zabrane ne mogu obavljati bez saglasnosti poslodavca kod koga je zaposleni u radnom odnosu, a ako se poslodavac saglasi da se ti poslovi mogu obavljati, klauzula zabrane konkurencije ostaje bez dejstva.

Međutim, pošto je zabrana konkurencije sastavni deo ugovora o radu koji se zaključuje u pisanoj formi, VSS smatra da i saglasnost poslodavca da se zabranjeni poslovi mogu obavljati mora imati pisanu formu.

Tako data saglasnost isključuje primenu ugovorene klauzule zabrane konkurencije i zato njena forma ne može biti drugačija od forme zabrane, što je u konkretnom slučaju ispunjeno, imajući u vidu da je poslodavac u pisanoj formi oslobodio zaposlenog poštovanja zabrane konkurencije, nakon prestanka radnog odnosa, rešenjem o prestanku radnog odnosa, koje zaposleni nije osporavao u sudskom postupku.

Zabrana konkurencije sa produženim dejstvom nastaje sa danom prestanka radnog odnosa, pa kako je poslodavac rešenjem o prestanku radnog odnosa oslobodio zaposlenog poštovanja zabrane konkurencije, to zaposleni nema pravo na isplatu naknade u ugovorenoj visini.

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.