Nedavne izmene zakona o radu u Sloveniji uvode pravo na isključenje zaposlenih tokom dnevnog i nedeljnog slobodnog vremena, godišnjeg odmora ili drugih opravdanih razloga odsutnosti sa posla, što predstavlja značajan pomak ka zaštiti zaposlenih u eri digitalnog kapitalizma, gde granica između privatnog i poslovnog vremena postaje sve tanja. Ova izmena zakona omogućava zaposlenima da, tokom svog slobodnog vremena, ne budu dostupni poslodavcima putem e-pošte, telefona ili drugih komunikacionih kanala, osim u izuzetnim slučajevima. U slučaju nepoštovanja ovog prava zaposlenih, poslodavac može biti kažnjen do iznosa od 4.000 EUR.

Pitanje koje se nameće jeste da li bi ovakvo pravo moglo biti uvedeno i u Srbiji, gde radno pravo ne prepoznaje pravo na isključenje zaposlenog. Da bismo sagledali ovu mogućnost, potrebno je analizirati trenutnu pravnu regulativu u Srbiji i utvrditi šta se dešava sa zaposlenima koji rade nakon radnog vremena, kao i da li se zaposleni adekvatno nagrađuju u slučaju prekovremenog rada. 

Trenutna situacija u Srbiji

Prema važećem Zakonu o radu u Srbiji („Zakon“), redovno radno vreme iznosi 40 sati nedeljno. Međutim, u slučaju rada koji je duži od radnog vremena Zakon uređuje prekovremeni rad, dok praksa prepoznaje i rad duži od radnog vremena, s tim da postoji razlika između ova dva instituta.

• Rad duži od radnog vremena odnosi se na situacije kada zaposleni ostane da radi nakon isteka svog redovnog radnog vremena obavljajući redovne poslove bez zahteva poslodavca da zaposleni radi duže. U ovom slučaju, u situaciji kada nije bilo zahteva poslodavca da zaposleni radi duže od punog radnog vremena, u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran, ne predstavlja prekovremeni rad na osnovu kog rada bi zaposleni ostvario pravo na uvećanu zaradu, ali to ne isklјučuje pravo zaposlenog na razliku zarade za ostvarene časove rada preko punog radnog vremena, ali bez uvećanja osnovice.
• Prekovremeni rad se definiše kao svaki rad koji prelazi zakonski maksimalno dopušteno radno vreme od 40 sati nedeljno. Poslodavac je dužan da donese formalnu odluku (pisani nalog zaposlenom) kojom zahteva od zaposlenog da radi duže od punog radnog vremena, kao i da vodi propratnu dokumentaciju o vremenu kada je prekovremeni rad obavljen. Ovo uključuje dnevnu evidenciju o prekovremenom radu. U ovim slučajevima, Zakon nalaže da zaposleni ima pravo na uvećanu naknadu, i to najmanje 26% više u odnosu na osnovnu zaradu po satu.

Ove razlike su važne jer rad duži od radnog vremena ne mora automatski biti plaćen po uvećanoj stopi, dok prekovremeni rad mora biti dodatno plaćen u skladu sa Zakonom. Sa druge strane Slovenija reguliše prekovremeni rad uz mnogo manje formalnosti, te poslodavac nije u obavezi da donese pisanu odluku o prekovremenom radu već može i usmeno da zahteva od zaposlenog, u kom slučaju će se to smatrati prekovremenim radom i biti adekvatno plaćeno. Ova mogućnost je takođe regulisana eksplicitno njihovim zakonom o radu, a ne tumačenjem i praksom sudova.

Da li postoji mogućnost za priznavanje sličnih prava u Srbiji?

Uvođenje prava na isključenje u Srbiju nije nemoguće, ali zahteva širu društvenu i političku raspravu. Evropske zemlje, uključujući i Francusku, već su prepoznale važnost ovog pitanja i usvojile „pravo na isključenje“ (droit à la déconnexion). Slovenija se sada pridružuje tom trendu, što bi moglo inspirisati i druge zemlje u regionu, uključujući Srbiju, da razmotre slične mere.

U Srbiji, mogućnost za uvođenje ovog prava zavisi od nekoliko faktora:

1. politička volja i društvena svest – neophodno je povećati svest o važnosti balansa između privatnog i poslovnog života, kao i posledicama konstantne dostupnosti na zdravlje zaposlenih.
2. regulatorni okvir – potrebno je prilagoditi Zakon ili doneti nove propise koji bi jasno definisali prava zaposlenih u pogledu isključenja zaposlenih van radnog vremena, odnosno o mogućnosti da ignorišu pozive, mejlove, poruke i ne budu sankcionisani zbog toga (kako od strane poslodavca tako i od strane kolektiva).
3. pritisak sindikata i nevladinih organizacija – sindikati bi mogli imati ključnu ulogu u pokretanju inicijativa za donošenje ovakvih izmena Zakona, slično kao što je to bio slučaj u drugim zemljama.

Kapitalizam – da li je kraj na vidiku ili samo transformacija?

Pitanje koje često prati ove promene jeste da li se era kapitalizma bliži kraju, ili je ovo samo faza prilagođavanja novim zahtevima društva. U suštini, ove izmene više liče na adaptaciju kapitalizma, odnosno liberalnog kapitalizma, nego na njegov kraj. Poslodavci shvataju da zadovoljni i odmorni radnici dugoročno donose veće koristi, dok je iscrpljivanje radne snage neodrživa praksa.

Zaposleni postaju sve svesniji svojih prava i potreba za zaštitom privatnog vremena, dok poslodavci prepoznaju da održavanje ravnoteže između privatnog i poslovnog života doprinosi dugoročnom uspehu.

Zaključak

Iako Srbija trenutno nema pravno regulisano pravo na isključenje nakon radnog vremena, sve veći broj zemalja pokazuje interesovanje za ovu vrstu zaštite zaposlenih, što ukazuje na potencijal da se ovakve promene uvedu i u srpski pravni sistem. Ukoliko bi se ovo pravo uvelo, to bi predstavljalo značajan korak ka modernizaciji radnog zakonodavstva i unapređenju položaja zaposlenih. Međutim, možda bi bilo korisno da se prvenstveno uredi prekovremeni rad na način koji bi zaista funkcionisano u korist zaposlenih, ali i sprečio potencijalne zloupotrebe na štetu poslodavaca.

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.