U praksi Apelacionog suda u Beogradu, u presudi broj Gž1 1900/20 od 19.03.2021. godine („Presuda“), zauzet je sledeći stav:

Poslodavac koji je rešenjem o prestanku radnog odnosa zaposlenog oslobodio obaveze poštovanja klauzule zabrane konkurencije, koja je ustanovlјena Ugovorom o radu, nije dužan da zaposlenom isplati naknadu koja je ugovorena u vezi sa obavezom poštovanja navedene klauzule.

Ovaj stav je naročito interesantan iz razloga što predstavlja bitan zaokret u sudskoj praksi.

Naime, do donošenja Presude, u praksi sudova bio je zastupljen stav da se ova klauzula reguliše ugovorom o radu i da sve izmene, a naročito u pogledu prestanka važenja klauzule, moraju biti izraz saglasnih volja ugovornih strana, poslodavca i zaposlenog.

Međutim, Presudom ovakav stav je potpuno izmenjen.

U nastavku analiziramo obrazloženje Presude.

Analiza slučaja

Činjenično stanje konkretnog slučaja je sledeće:

• Ugovorom o radu obavezan je zaposleni na poštovanje klauzule zabrane konkurencije nakon prestanka radnog odnosa („Klauzula“), a poslodavac na isplatu ugovorene naknade na ime poštovanja Klauzule.
• Rešenjem poslodavca, zaposlenom je prestao radni odnos i istim je zaposleni oslobođen obaveze poštovanja Klauzule.
• Po prestanku radnog odnosa kod poslodavca, zaposleni je u ugovorenom periodu poštovao Klauzulu.
• Poslodavac zaposlenom nakon prestanka radnog odnosa nije isplatio naknadu na ime poštovanja Klauzule.
• Zaposleni je tužio poslodavca radi isplate naknade na ime poštovanja Klauzule.

Stavovi sudova

1. Prvostepena presuda

U odnosnu na izneto činjenično stanje, a u skladu sa tadašnjom praksom, prvostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, što obrazlaže sledećim:

• Shodno odredbama Zakona o radu, odredbe ugovora o radu se mogu izmeniti jedino aneksom uz obrazloženu ponudu (u skladu sa odredbama članova 171-174 Zakona o radu), dakle, u istoj formi u kojoj je zaklјučen ugovor o radu. Tek pristankom zaposlenog na dostavlјenu ponudu se može izvršiti izmena prvobitnih uslova predviđenih ugovorom o radu.
• Uz to, ugovor o radu je formalni pravni posao koji se zaklјučuje u pismenoj formi između poslodavca i zaposlenog i obavezuje ugovorne strane svojom sadržinom, dokle god se stranke ne saglase da tu sadržinu izmene. Stoga, poslodavac se obaveze isplate naknade ne ime Klauzule ne može osloboditi jednostranim aktom.
• Prema tome, sud smatra da su, kako se u konkretnom slučaju, sa jedne strane, radi o dvostranom pravnom poslu, a to je Ugovor o radu, i s druge strane jednostranom pojedinačnom pravnom aktu, a to je rešenje poslodavca o prestanku radnog odnosa kojim je zaposleni oslobođen poštovanja Klauzule, imajući u vidu navedeno, za ugovorne strane merodavne odredbe ugovora o radu, odnosno odredbe o Klauzuli iz navedenog ugovora o radu, pa je poslodavac kao ugovorna strana bio dužan da se pridržava uslova propisanih u ugovoru odnosno da zaposlenom isplaćuje naknadu u ugovorenoj visini na ime ugovorene Klauzule, po prestanku radnog odnosa.

1. Presuda

Međutim, drugostepeni sud u Presudi smatra da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio.

Naime, pozivajući se na odredbu člana 162. Zakona o radu, sud navodi da pri ugovaranju Klauzule, ugovaranje isplate novčane naknade u ugovorenom iznosu ima za cilj naknadu štete koju zaposleni trpi jer u određenom vremenskom periodu ne može da zasnuje radni odnos ili primeni stečena znanja, pri čemu ova obaveza dospeva danom prestanka radnog odnosa odnosno tada počinje dejstvo Klauzule.

Budući da je poslodavac zaposlenog oslobodio obaveze poštovanja Klauzule rešenjem o prestanku radnog odnosa, te spram toga, zaposleni i nije pretrpeo nikakvu štetu, poslodavac nije ni bio dužan da isplaćuje naknadu čija svrha jeste naknada pretpostavljene štete.

Naime, sud navodi da se ugovorom o radu mogu utvrditi poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, pa i nakon prestanka radnog odnosa, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu.

Iz toga sledi da ta zabrana nije apsolutna i da se poslovi obuhvaćeni klauzulom zabrane mogu obavlјati uz saglasnost poslodavca, u kom slučaju klauzula ostaje bez dejstva.

Najzad, sud smatra da ta saglasnost, mora biti u pismenoj formi, a što i jeste konkretan slučaj, a kako to proizilazi iz izreke rešenja o prestanku radnog odnosa, koje zaposleni nije osporavao.

Zaključak

Dakle, prema Presudi, za prestanak važenja ugovorene Klauzule, nije neophodna saglasnost volja ugovornih strana već ista može prestati na osnovu pisanog, jednostranog akta poslodavca.

U prilog ovakvom stavu govori sama formulacija odredbe člana 161. stava 1. Zakona o radu, gde se navodi da ugovorom o radu mogu da se utvrde poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu. Navedeno se odnosi kako na klauzulu ugovorenu za vreme trajanja radnog odnosa tako i onu ugovorenu po njegovom prestanku, budući da se član 162. koji reguliše drugu, poziva na član 161.

Budući da se prema navedenom ova zabrana obavljanja određenih poslova vezuje za saglasnost poslodavca, jednostrano oslobađanje od Klauzule aktom poslodavca (rešenje, odluka ili drugi pisani akt) zapravo predstavlja saglašavanjem sa predmetnih obavljanjem poslova.

Sledom navedenog, posledica jeste prestanak važenja Klauzule i automatski prestanak važenja obaveze isplate naknade od strane poslodavca zaposlenom na ime poštovanja Klauzule, budući da se gubi svrha naknade.

Kako smo napred naveli, ovaj stav bitno menja sudsku praksu. Međutim, ostaje da o ovom pitanju pratimo dalju praksu Vrhovnog suda, kao najviše instance u Republici Srbiji.

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.